èetvrtak, 30.08.2007.

Utakmica : CSI – 1 : 0

Molim lijepo, predrasude malo ostavite po strani – pogledam i ja koju utakmicu, i uz nju popijem malo pivo, èak znam što znaèi zaleðe iako ga nikad ne skužim na terenu, ali...
Ne kad je na drugom programu CSI i ne kad me pere PMS!
I, kad On na kraju kaže "Bolje da ju nisam gledao", pa tko ne bi popizdio? Tko???!!!

Ne tuèe On mene, ne, svoju visinu i snagu iskoristi tako da visoko drži daljinski, dok ja blesavo skakuæem oko njega.
Džabe mi što ja program promijenim na samom teveu, kad je ON gospodar od daljinskog – davno sam to nauèila, jako davno. I taj glupi daljinski! Zakaj se nije razbio kad sam ga hitila kroz balkonska vrata??? Zakaj se ona glupa staklena, ili od èega je veæ, kuglica nije razbila kad je zveknuo o kuhinjske ploèice???
Jebote (pardon na izrazu, al zbilja sam ljuta), skupi novi auti krepavaju u sred vožnje, skupe kuæne ureðaje nosimo na popravak pod garancijom, èovjek bi rekao da æe s obiènim daljinskim lako na kraj, al neeeeee, to petparaèko govno, smeæe jedno prastaro, otporno na sve!!!!! Smrad mali!

I tako.
Okrenula sam CSI, a onda je došao ON i oteo daljinski. Škakljajuæi me nimalo ðentlmenski.
Kaj nemre, ko svaki normalni muškarac koji voli nogomet, pokupit prnje i utakmicu gledati s deèkima u nekoj birtiji??? (Ženu nikak zadovoljit, ne?)
Pokupila sam se u sobu iz protesta, al i uz zatvorena vrata baš sve èujem.
Ko da je rijeè o nekom ozbiljnom dogaðaju prvo ide Uvod. Ma dajte, uvodu u utakmicu????
Filozofirati o sportskom dogaðaju??? Neš ti veæe bedastoæe.
Trkeljaju ga, trkeljaju, sastav... što od koga oèekuju... dal su dobro il loše sastavili momèad... Ma da? Ak znaš bolje, što ti nisi na terenu? To mi je ko propali filmaši il pisci koji se bace na kritiku.
Onda malo reklama, niš bez reklama... i to traje, i traje, a vrijeme prolazi i prolazi, ja sam komotno mogla pogledati CSI i ne pasti pod utjecaj PMSa.
Poèelo.
Pa malo traje.
Pa ga èujem; Jebi ga!
Da, protivnièka momèad dala je prvi gol.
Pa još malo, uh, oh, i sl.... da bi završilo sa "Jeeeeeeeeeeeee!".
Nije mi jasno zakaj muški pojaèavaju TV kad naši daju gol. Zakaj? Ko da æe tada jedan gol vrijediti barem za dva... Pih.
Do kraja prvog poluvremena palo je još par golova. Tko ih je i koliko dao, nebriga me, nisam brojala "jebiga-ove" i "jeeee-ove"
Gospodin tata, koji je nedavno izjavio da se uz malu bebu sve stigne po kuæi napraviti, donio mi je našeg gladnog potomka – gledati utakmicu i nahraniti djete ipak je nemoguæa mislija.
Utakmica je završila kak je završila, a On je završio sa "Bolje da ju nisam gledao".

Nego, uopæe ne kužim tu fascinaciju nogometom.
Èopor muškaraca naganja jadnu loptu, pa se malo šoraju, preseravaju da ih buba, valjaju po blatu i na prijevaru pokušavaju izvuæi jedanaesterce...
Blesavo.
Ok. Kužim ljudsku, a posebno mušku, potrebu za akcijom, nadmetanjem i adrenalinom, al, mislim, u gledalištu sve neke pivske škembice koje prstom ne mièu... dižu se iz fotelje tek da bi došle na stadion... Pa dajte... ak vam treba akcije, nadmetanje i adrenalin odite se i sami bavit sportom, kaj ne?
Neeeee.
I onda te bolesno visoke premije?
Kako može biti normalno da jedan nogometaš svojim trèkaranjem zaraðuje više od... ne znam... recimo profesora? Od osobe koja hordama klinèadije i malo veæe klinèadije pokušava ulit znanje o odreðenom predmetu i dati im temelj za samostalan život?
Kako?
Poremeæen sustav vrijednost, eto kako – a svojom opsesijom za nogomet taj sustav i podržavaju...
Da se nogometom, umjesto ratom, rješavaju nesuglasice meðu narodima i narodnostima, podržavala bih ga i ja, èak bih im dala i trostruko veæe premije, al ovako....

Nastavit æu kad od PMSa ostane samo M.